Priče za Decu za Laku Noć: 10 Kratkih Priča za Štampu

U šumi pored potoka živeo je mali zec Mika. Jednoga dana pronašao je u vrtu veliku, narandžastu šargarepu — najveću koju je ikad video. Odmah je potrčao kući da je pojede sam.

Na pola puta sreo je ježa Puju koji je izgledao umorno i gladno. "Mika, i meni je jako gladna stomak," rekao je jež tužno. Mika se zaustavio. Gledao je šargarepu, pa jedo, pa opet šargarepu.

Odjednom je prelomio šargarepu napola. "Evo, ovo je za tebe," rekao je. Jež se zahvalio i pojeo svoju polovinu. Mika je pojeo svoju. I — čudesno — ta polovina delovala je slađe nego ikad. Možda jer mu je stomak bio pun, a srce još punije.

Na nebu je živeo mali oblak koji je gledao kako svi drugi oblaci spuštaju kišu na polja i livade ispod. "Ja ne umem," šaptao je sebi. "Moja kiša je premala. Neće nikome koristiti."

Jednog vrelog avgustovskog dana, u vrtu ispod njega, mali cvet je veo glavu i šaputao: "Samo kap vode. Samo jedna." Mali oblak je zatvorio oči i skupio svu svoju snagu. I tada — kap! Jedna mala, biserna kap kiše pala je pravo na cvet.

Cvet je podigao glavu prema nebu i nasmešio se suncu. Mali oblak je posmatrao to i shvatio: nije potrebno biti veliki da bi promenio nečiji dan.

Sova Ana svake noći sedela je na najvišoj grani hrasta i brojala zvezde. "Hiljadu i jedna, hiljadu i dve..." Ostale sove su je zadirkivale: "Zašto brojiš nešto što ne možeš prebrojati?"

"Ne pokušavam da ih prebrojim," odgovarala je Ana mirno. "Gledam ih jer me čine srećnom."

Jedne noći, mlada sova Luka nije mogla da zaspi. Bojao se tame. Ana ga je pozvala na svoju granu. "Gledaj," rekla je, "svaka zvezda je kao mali svetionik koji kaže: nisi sam." Luka je gledao i gledao, i pre nego što je stigao da se uplaši, zaspio je tiho uz Anin bok.

Bio je kasno u jesen. Sve medvede u šumi već su bile zaspale u jazbinama. Samo je mali medved Bobo ležao budan i vrteo se s jedne strane na drugu.

"Mama, ne mogu da spim," rekao je. Mama medvedica je nežno rekla: "Zatvori oči i zamisli snežno polje. Belo, tiho, mirno. Nema jurnjave, nema buke. Samo ti i bela tišina."

Bobo je zatvorio oči. Zamišljao je sneg pod šapama, hladan i mek. Video je zvezde iznad sebe kako trepere. I dok je disao polako, sve sporije... sporije... snežno polje ga je nežno primilo u san.

U vrtu je rastao mali cvet Sanja. Svaki put kad bi zapuhao vetar, Sanja bi stisnula latice i drhtala. "Biće me odneti," govorila je.

Jedan leptir, stari i mudar, odmarao se na obližnjem kamenu. "Gledaj mene," rekao je. "Ja letim u vetru. Vetar nije moj neprijatelj — on me nosi na mesta na kojima nisam bila."

Sanja je razmislila. Sledeći put kad je vetar zapuhao, ona je lagano pustila latice da se zaljuljaju. Vetar je donosio sa sobom miris dalekih polja i zvuk potoka. "Nije strašno," prošaptala je. "Samo je drugačije."

Mali miš Petar svake noći gledao je mesec kroz prozor svog malog doma pod korenjem drveta. "Kad bih mogao da dodirnm mesec," sanjario je.

Stariji miš Deda Niko čuo ga je i rekao: "Ja sam živeo 7 zima i nikad nisam dotakao mesec. Ali svake noći je bio tu, i to mi je bilo dovoljno."

"Znači — nikad ne treba sanjati?" upitao je Petar. "Ne," odgovorio je deda. "Sanjaj. Ali dok sanjaš, pazi da ne promakaš lepotu onoga što je već tu." Petar je pogledao oko sebe: topli dom, puna ostava, deda koji priča priče. Zatvorio je oči srećan.

Tri mala ježa — Ivo, Mia i Teo — živela su sa mamom na ivici šume. Jednog dana mama im je rekla: "Skupite jabuke za zimu." Ivo je rekao: "Ja ne umem." Mia je rekla: "Ja sam umorna." Samo je Teo krenuo.

Posle sat vremena Ivo i Mia su se dosadili i pridružili su mu se. Radili su zajedno, smejali se i trčali. Do večeri su imali punu ostavu. Mama je zagrlila svu troje i rekla: "Ivo, Mia — da je Teo čekao vaše raspoloženje, ostali bismo gladni. Ali i vi ste se priključili kada ste videli da ima smisla. To je hrabrost na drugačiji način."

Svi znaju da patke vole vodu. Ali patka Lola nije. Dok su njeni drugari plivali i ronjali, Lola je stajala na obali i gledala.

"Šta ako me odnese struja?" brinula se. "Šta ako ne umem?"

Jednog dana, mama patka je ušla u vodu i pružila krilo: "Drži me. Samo jedan korak." Lola je stavila jednu nogu. Voda je bila hladna i mekana odjednom. Drugi korak. I treći. I pre nego što je stigla da pomisli, plovila je. "Mama, umem!" vikala je. "Umela si celo vreme," rekla je mama. "Samo ti je trebao neko da drži krilo na početku."

Jedna mala zvezda je jedne noći skliznula s neba i pala u šumu. Ležala je na mahu, zbunjena i tužna. "Izgubila sam se," plakala je. "Nikad se neću vratiti kući."

Pristupio joj je svitac: "Ne plaći, male. Gledaj — mi smo mali, ali svetlimo. I ti možeš da svetliš ovde dole, dok čekaš da te nebo pozove nazad."

Zvezdica je polako počela da sija. Šuma se osvetlila. Životinje su dolazile da pogledaju. I te noći, nebo je videlo svoju zvezdicu i spustilo oblak da je odnese kući. "Hvala što si svetlila i kada si bila daleko od kuće," reklo je nebo.

U tamnoj zemlji spavalo je malo seme. Okolo je bila tišina. Seme je čekalo — dan, dva, nedelju. "Možda je vreme prošlo bez mene," pomislilo je. "Možda nije moj red."

Ali onda — kaplja kiše. Jedna topla, prolećna kaplja. Seme je osetilo toplinu i polako, polako, počelo da gura koren nadole i klicu naviše. Zemlja je bila teška, ali klijalo je. I jednog jutra, sitni zeleni vrh probio je površinu i ugledao sunce po prvi put.

"Kako si dugo čekalo," reklo je sunce. "Znao sam da ćeš doći," odgovorila je mlada biljka. "Čekanje me naučilo da verujem u sebe."